Naslovna / RAČUNOVODSTVO / Asignacija i ugovor o asignaciji

Asignacija i ugovor o asignaciji

Print Friendly

Asignacija (asignatio – doznaka) je pisana izjava jednog pravnog lica (asignanta) drugom pravnom licu (asignatu) da za njegov račun isplati određeni iznos trećem pravnom licu (asignataru), a to treće lice ovlašćuje da tu isplatu primi u svoje ime.
Kod izmirivanja obaveza asignacijom postoji obligacioni odnos između tri pravna lica radi izmirivanja dve obaveze, od kojih se jedno pravno lice nalazi u ulozi poverioca. Za izmirivanje obaveza asignacijom mora da postoji sporazum o izmirivanju obaveza na ovaj način.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE ASIGNACIJE: 

• jedno pravno lice ovlašćuje drugo pravno lice da za njegov račun isplati određeni iznos sredstava trećem pravnom licu, a treće pravno lice ovlašćuje da to plaćanje primi u svoje ime,
• prihvatanjem uputa od strane primaoca nastaje između primaoca uputa i upućenika dužnički odnos koji je nezavisan od odnosa između uputioca i upućenika, kao i odnos između uputioca i primaoca.

Asignacijom se može izmiriti obaveza ili naplatiti potraživanje samo do najnižeg iznosa, ako su međusobne obaveze i potraživanja iskazane u različitim iznosima.

Asignaciju obično vrši dužnik. On upućuje drugo lice da isplati njegovog poverioca, a poverioca ovlašćuje da primi isplatu. Asignaciju najčešće preduzimaju preduzeća koja imaju kredit kod banke za likvidnost. Preduzeća upućuju svoje poverioce da od banke kod koje imaju odobren kredit, kojoj daju nalog da izvrši isplatu, zahtevaju isplatu kupoprodajne cene. Obično je upućivač kupac, tj. dužnik, a platac, banka dužnika. U tom slučaju, asignacija predstavlja dve isplate koje se skraćeno vrše i dovode do gašenja dva duga. Međutim, kod sprovođenja asignacije nije nužno da asignant bude dužnik asignataru (poklon u novcu, isplata kupoprodajne cene od strane prijatelja).

Asignacijom se mogu izvršiti i avansna plaćanja, ako su avansi ugovoreni.
Asignacija se sastoji u tome što asignant daje dva ovlašćenja: jedno asignatu da izvrši isplatu, a drugo asignataru da primi isplatu. U vezi s tim, kod asignacije treba razlikovati tri vrste odnosa:
– odnos asignanta i asignata;
– odnos asignanta i asignatara i
– odnos asignata i asignatara.

• ODNOS ASIGNANTA I ASIGNATA
daje odgovor zašto asignat treba da izvrši neku prestaciju. Treba razlikovati da li je asignat dužnik asignantov ili nije. Ako asignat nije dužnik asignantov, on ne mora da pristane na asignaciju. Ako je asignantov dužnik, on je obavezan da izvrši isplatu po uputu asignanta i tom isplatom on se oslobađa duga prema asignantu, u meri u kojoj je platio. Ako je asignat dao više asignataru, ima pravo na naknadu od asignanta. Odnos između asignanta i asignata predstavlja odnos pokrića i on objašnjava zašto asignat vrši isplatu. Ako asignat nije dužnik asignanta, a ipak pristaje na asignaciju, onda između njih nastaje odnos punomoćstva.

 ODNOS ASIGNANTA I ASIGNATARA objašnjava zašto se asignataru čini isplata. To su izvesna prava i dužnosti asignatara određena valutnim odnosom. Obično, to je odnos duga, ali može da bude i poklon i zajam. Asignatar mora da pristane na asignaciju.
U slučaju da asignat ne izvrši isplatu asignataru, ovaj će moći da se obrati asignantu i da od njega traži isplatu na osnovu tražbine koju ima prema njemu.

• ODNOS ASIGNATA I ASIGNATARA – treba razlikovati da li je asignat dužnik asignantov ili nije. Ako je asignat dužnik asignanta i ako je dobio nalog da asignataru isplati ono što duguje asignantu, onda je odnos između asignatara i asignata isti kao odnos između cesionara i cezusa. Asignat je cezus, a asignatar cesionar. U tom slučaju se ne traži pristanak asignata na asignaciju, zato što je asignacija u tom slučaju cesija. Tada asignatu pripadaju prema asignataru svi prigovori koje ima prema asignantu.
Ako asignat nije dužnik asignanta, on postaje dužnik asignatara tek kad se izjasni da pristaje na asignaciju. Tada nastaje nov obligacioni odnos između asignata i asignatara. U tom slučaju asignant ne može da istakne asignataru ni jedan od prigovora iz valutnog odnosa, odnosno iz odnosa pokrića, jer nastaje nova obaveza.
Radi ilustracije sprovođenja asignacije, daje se prikaz obligacionih odnosa između asignanta (uputilac), asignata (upućenik) i asignatara (primalac), iz koga se može sagledati da posle potpisivanja ugovora o asignaciji nastaje izmirenje dve obaveze.

Prenošenje uputa

Primalac uputa može uput preneti na drugog upućenika, a ovaj ga može preneti dalje, izuzev kad iz samog uputa ili posebnih okolnosti proizlazi da je neprenosiv.Zakonom nije propisana forma u kojoj se vrši prenošenje uputa na drugo lice, već se pretpostavlja da to treba da bude u pisanom obliku. U praksi se prenos uputa vrši u obliku pisane izjave koju primalac uputa predaje drugom licu na koga se vrši prenos, drugi na trećeg i tako dalje, ali u istom iznosu. U ovom slučaju ako je upućenik izjavio primaocu uputa da prihvata uput, prihvatanje ima dejstva prema svim licima na koja bi uput bio uzastopno prenesen, a upućenik nalogom za prenos prenosi novčana sredstva u korist računa poslednjeg primaoca. Ostali učesnici koji su putem izjave izvršili prenos uputa, međusobno se kompenzuju i u obavezi su da ispostave nalog za obračun na teret i u korist svog računa.Kod višestrukog prenošenja uputa ovlašćeno lice ima pravo regresa u slučaju neispunjenja uputa samo prema svom neposrednom prethodniku.

Ugovor o asignaciji možete preuzeti ovde

ugovor_asignacijaUGOVOR O ASIGNACIJI-3

Za vas preporučujemo:

Šta je potrebno za predaju finansijskih izveštaja za 2015. godinu?

Obavezan elektronski potpis za finansijske izveštaje za 2015. godinu  Agencija za privredne registre (APR) obaveštava …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *